20.12.2016.

Podrum Lukić Dunja






Kad već naučite kakve karakteristike treba da ima voćna rakija od dunje, onda nije teško prepoznati kvalitet. U tekstu o dunjevači (i falsifikatima) naglasili smo specifičnost postupka za dobijanje visokokvalitetne rakije od dunje zbog čega mnogi proizvđači odustaju od nje i okreću se drugim voćnim vrstama. Za Podrum Lukić čuli smo pre nekoliko godina, jer bilo je nemoguće zaobići, verovatno najskuplju i najkvalitetniju šljivovicu na tržištu – Dekadu. Ta rakija, ali i samo gazdinstvo koje se nalazi u predivnoj prirodi, zaslužuju posebno predstavljanje. Kad postavite svoje ime ovako visoko, trebalo bi da to potvrdite i drugim proizvodima koje nudite. Naime, čest je slučaj da se pojedine destilerije izdvajaju nekom rakijom, a onda, pritisnuti tražnjom tržišta i ugostiteljskim sektorom, krenu s proizvodnjom drugih voćnih rakija osrednjeg ili lošeg kvaliteta. Podrum Lukić bavi se i proizvodnjom vina, a nalazi se u Ljigu, naselje Babajić. Deset hekatara zemlje okružene planinama Rajac i Rudnik su pod voćnjacima, a tri hektara pod vinovom lozom. Dakle, pored tri vrste vina, proizvode se  rakije od: šljive, dunje, kruške, kajsije, jabuke i grožđa.
Ova rakija, dunjevača, ovenčana je medaljama na nekoliko prestižnih rakijskih takmičenja.  
 
Dunja iz podruma Lukić je bistra, stabilizovana rakija.
Miris je tipičan za sortu, svež i prijatno kiselkast.
Ukus je suv, prijatno gorak, podseća na srodno voće, a najviše na kruške. Aroma je sačuvana, nije prenaglašena kako to ume da bude kod „rakija“ od rafinisanog alkohola koje su kamuflirane dodatim aromama.   
Jedino što bih izneo, manje kao zamerku, a više kao sugestiju, je da procenat alkohola, koji je na donjoj granici, treba povećati. Kod rakija od dunje poželjno je da se ovaj procenat svede na 42-43%, jer se onda arome dodatno uzdignu na krilima etil-alkohola koji je nosilac mirisa i ukusa.  

                                   

                              Ocena – zlato – 91 od 100 bodova





Chic - I Want Your Love

15.12.2016.

Srpska rakija – prepreke na putu brendiranja


Umor od serijske proizvodnje koju je doneo kapitalizam porodio je glad za originalnim, ekskluzivnim i domaćim. Srpska rakija zadovoljava svaki od ovih kriterijuma. Ona ima karakteristike ručnog rada, a zbog specifičnih uslova u kojima opstaje, ne podleže standardizaciji i potpuna je suprotnost masovnoj proizvodnji monotonih i predvidljivih ukusa. Kada je kvalitet i prisustvo aroma i organoleptičkih impresija u pitanju, naša rakija može se uporediti sa francuskim konjakom. Međutim, postavlja se pitanje kako pored ovih činjenica nismo uspeli da ostvarimo značajniji prodor na svetsko tržište i zašto taj kvalitet nije prepoznat čak ni u našoj zemlji. Za ovo postoje tri glavna razloga.



Poznato je da nijedno jako alkoholno piće nije izgradilo mit o sebi u inostranstvu, pre nego ga je potvrdilo u sopstvenoj zemlji. Da bi se izgradila svest i poštovanje prema jednom proizvodu koji nije samo proizvod za konzumiranje već predstavlja nacionalni simbol trajanja, neophodna je planska i kontinuirana pomoć države. Na žalost, naša država ne uspeva da stvori strukturu – pravnu, ekonomsku i medijsku – koja bi doprinela prepoznavanju kvaliteta i potencijala koji rakija ima, stvorila tržišne uslove za razvoj i napredovanje malih porodičnih destilerija, stvorila potrebu za rakijskim turizmom, sajmovima i festivalima. Kada pogledamo sadržaj poslednjih nekoliko zakona o jakim alkoholnim pićima, primetno je da su se mali proizvođači gurali u sivu zonu preskupim nametima i nepotrebnom birokratijom, a da se išlo ka monopolizaciji tržišta. Poslednji zakon je doneo neke pomake na bolje, međutim, primetan je utucaj uvozničkog lobija koji želi da uguši domaću proizvodnju. Postoji čak računica po kojoj se više isplati da otvorite destileriju srpske rakije van Srbije i da je uvozite, nego da pokrećete proizvodnju na domaćem terenu. Država, takođe, ne radi ništa da suzbije prodaju lažnog alkohola i kontroliše uvoz industrijskog etanola iz susednih država. Reklamiranje je zabranjeno, akcize za domaća pića se povećavaju, interesi neformalnih grupa uvoznika stavljaju se ispred nacionalnih.


Jedan od gorućih problema je i kafanska praksa širom naše zemlje koja ne haje za interese gostiju služeći im jeftine i često veštačke rakije umesto nacionalnog pića po kome želimo da budemo poznati. Tranzicioni period u našoj ekonomiji doveo je do situacije u kojoj kapital za otvaranje ili kupovinu  lokala imaju društvene grupe za koje se ne vezuju visoki etički i estetski standardi, te je skoro nemoguće objasniti im da se trovanjem gostiju ne urušava samo ugled lokala, već i cele zemlje i njenih gastronomskih simbola. Masovno se služi alkoholni otpad, ne postoji kultura pijenja, a osoblje i gazde potcenjuju rakijsko znanje svojih gostiju. Dok se ne reši ovaj problem i samim tim otvori tržišni prostor za registrovane, kvalitetne i poštene proizvođače zauvek ostajemo gastronomska i poljoprivredna provincija.



Najkvalitetnije rakije, one koje imalu najuzbudljiviji aromatski kompleks, a čuvaju se kao porodični nakit, proizvode se od autohtonih sorti voća. Autohtone šljive, na primer, uspevaju na ovim prostorima stolećima, razvile su specifičan odnos sa zemljištem i klimom, ono što Francuzi zovu terroir. Te sorte se, međutim, ne uklapaju u ono što moderna ekonomija, gladna za većim, težim, bujnijim, zove isplativost. Masovno se odbacuju ovi voćni dragulji zaradi novih sorti koje nemaju ni približan aromatski potencijal koji postoji kod rakijskih sorti. Međutim, ne postoji organizovan, institucionalni napor da se rakijske sorte sačuvaju, a samim tim sačuva i Srbija na svetskoj mapi vrhunskih alkohola. Pa još kad dodamo da se ove sorte nazivaju starim, što će reći neproduktivnim i zaostalim, lako je predvideti kakva ih sudbina čeka. Bilo bi dobro da postoji inicijativa za drušvenu akciju, koja bi se zvala Zaštitimo požegaču ili crvenu ranku ili trnovaču, za koncerte, izložbe, predavanja koji bi skrenuli pažnju da nestajanjem biljnih vrsta nestaje ceo jedan svet. 

Članak objavljen na portalu Agromedija.