10.08.2015.

Paunić - Rakija od Šljive



 
Ja volim kupažirane rakije, to vam je kao blended viski. Navodno niža klasa, a lepeza ukusa široka, jer od viskija koji ulaze u određenu „mešavinu“ zavisi i kvalitet krajnjeg proizvoda. Često na našim stranicama naglašavamo kada pijemo rakije proizvedene od jedne sorte šljive, što zna biti originalno iskustvo. S druge strane, kupaže kriju u sebi još jedan duh, a to je veština kombinovanja ukusa i aroma, sorti šljiva i rakija različitih godišta. Predamnom se nalazi nesvakidašnja varijanta – rakija od Čačanske Lepotice i Trnovače. Za mene, bar do sada, nikada neprobana kombinacija. Najređe korišćena autohtona rakijska sorta i jedna hibridna šljiva kombinovanih svojstava, o kojoj se sve više piše i koja se pažljivo proučava u rakijskim krugovima. 
Gazdinstvo Paunić je, pored više puta dokazane rakije od kajsije, izašlo na tržište sa ovom šljivovicom prepečenicom. Jačina joj je 42% alkohola, tek nešto iznad standardnih 40%, što je za pohvalu. Ta sićušna razlika ume da uzdigne arome nekoliko stepenika uvis.


Boja: slamnasto-žuta, bistra rakija.
Miris: Voćni, sladak miris, pomalo parfemskog karaktera. Bombone, zrelo žuto voće. Malo kasnije ćete osetiti i miris bureta, ali u manjoj meri, jer ovo je mlađa rakija.
Ukus je još bolji i neočekivano suv. Slatki citrusi, voćna salata – to je moj utisak. Oseća se Trnovača koja je zastupljena u manjoj meri, ali je ima. Šljive u punoj zrelosti znaju da donesu dobar rezultat. Završnica je kratka, do srednja, ali je jako prijatna i aromatična. 
Ukupan utisak je da je ovo jedna pitka rakija, u kojoj možete uživati i tokom leta. Važno je istaći još i ovo: Paunić šljivovica svakako nije lako zaboravljiva rakija. Ako uspete da se razlikujete u moru sličnih šljivovica, to treba ceniti. Sjajna budućnost na vidiku.

          
                             Ocena - Velika srebrna - 89 od 100 bodova 




Steve Miller Band - Serenade

01.08.2015.

Хедонизам и просветитељство


Просветитељство је најзначајнија линија раздвајања новог и средњег века. За модерну епоху, средњовековна организација света и живота била је последица незнања и сујеверја те као таква - неприхватљива. Разум и искуство откривају оно што је по природи: отуд нововековни филозофи често говоре о природном праву, природној религији итд. Просветитељски покрет имао је различите фазе (настао је у Енглеској, сазрео у Француској а дочекао пензију у Немачкој), али пут истраживања хедонизма природно нас води ка француској просветитељској филозофији XVIII века и, конкретно, ка делима три аутора: Жилијена Офреа де Ламетрија (1709-1751), Клода Адријана Хелвеција (1715-1771) и Пола Холбаха (1723-1789). 


Натуралистичка позиција просветитеља може се разложити на две главне компоненте: материјализам и атеизам. Човек је део природе, он њој припада без остатка. Иако поседује мноштво различитих особина, никада не треба сметнути с ума да је он пре свега физичко биће. Стога ако говоримо о човеку као моралном бићу, то његовој суштини не додаје ништа ново. Као део природе, човек је потчињен њеним законима. Хелвеције је подложност тим законима открио у главној особини физичког бића – у његовој осетљивости на различите дражи. Осећај јесте тренутак буђења страсти. „Страсти су у моралу оно што је кретање у физици: кретање ствара, поништава, чува, оживљава све, без њега је све мртво; тако и страсти оживљују морални свијет“[1]. Страсти подстичу човека на деловање и мишљење; њихово задовољење или незадовољење има за последицу уживање или бол, срећу или несрећу. И не постоје друге силе којима се покорава морални свет[2]. 


  
Према интетнзитету, важне су јаке страсти – а то су страсти за нечим без чега не можемо ни да замислимо нашу срећу[3]. Овакве страсти подстичу човека на стварање, оне од њега чине уметника. Захваљујући њима, човек је спреман да се сукоби са сваким непријатељем, да уклони сваку препреку: због њих је спреман и да погледа смрти у очи. Оне су камен темељац сваког великог дела. Страсти се такође могу поделити и према пореклу: једне добијамо непосредно од природе (жеђ, глад, вруће, хладно, итд, оне обавештавају човека о његовим потребама); друге дугујемо оснивању друштва. Оно што им је заједничко јесте да њихово задовољење или ускраћење доноси уживање или бол. Без страсти човек постаје тром, инертан, глуп. Холбах, трагајући за природним принципима морала долази до следећег закључка: „Желети срећу јесте волети оно што је саобразно нашем бићу, оно што га може одржати, оно што може учинити наше постојање срећним. Тако својом природом човек мора волети не само себе, већ мора волети још и све оно што може допринети његовој срећи; а одатле следи да човек, са свога сопственог интереса, мора волети друге људе, пошто су они нужни његову блаженству, његову самоодржању, његовим задовољствима“[4]. Између личног интереса и личне среће постављен је знак једнакости – то је још једна важна одлика просветитељске етике. Морални делатник је (на пример) веран зато што му то причињава веће задовољство него да буде неверан. Хелвеције је још радикалнији у свођењу свих мотива на лични интерес[5]. Па ипак, ни Холбах ни Хелвеције не сматрају лични интерес јединим критеријумом моралности. Појединац своју срећу може осигурати само у заједници са другим људима, па значење добра и зла, моралног и неморалног треба потражити у друштву. У чему се састоји та срећа, коју је требало осигурати?

Свакако у уживању: „Љубав према уживању је у корену људске природе. Свако жели да буде срећнији него што је могуће; свако би хтео да има власт која остале приморава да свим силама придоносе његовој срећи: отуда сви желе да заповедају“[6]. Не треба заборавити да човек, то осетљиво физичко биће, пре реагује на бол него на уживање, па стога сваку неумереност у задовољствима, опомиње Холбах, прате кајања, досада и одвратност. Ипак ову меру нећемо лако пронаћи код Ламетрија. За њега је човек машина састављена од страсти а циљ живота је у чулним задовољствима. „Доста њих је опевало гутљаје боца; ја хоћу да прославим гутљаје љубави који су неупоредиво слађи“[7].
Задовољства трпезе и постеље изнад свега, а ту Ламетри слави телесну љубав, лепоту жене, завођење и чежњу љубавника, угодан разговор за столом пуним бираног јела и пића, не остављају места сумњи да  је душа бесмртна уколико ужива – само по ужицима и можемо да тврдимо тако нешто. Ако списак продужимо са уживањима у делима уметности или у угодној шетњи са пријатељима постаје јасно какав је живот достојан човека: „Човек је створен да буде срећан у свим стањима свог живота“ [8]. Због отвореног и бескомпромисног слављења насладе, Ламетрија су напали готово сви савременици, од црквених ауторитета до француског краља а осуђивале су га чак и колеге и саборци (попут Холбаха). На све то Ламетри као да је одговорио реченицом којом ћемо закључити ову етапу историје хедонизма: „Ако сам своје дане протраћио на сладострашће, ах, вратите ми их, богови, да их протраћим још једном!“[9].
 Петар Христовски,
филозоф


[1] Хелвеције – „О духу“, превела Мирјана Добровић, Напријед, Загреб 1978, стр 233.
[2] Холбах се по овом питању слаже са Хелвецијем па у свом „Систему природе“ пише: „...осетљиво биће мора нужно тежити за задовољством и избегавати бол“ (стр. 20.)
[3] Хелвеције – „О духу“, превела Мирјана Добровић, Напријед, Загреб 1978, стр 234.
[4] Цитирано према Душан Недељковић – «Холбах», стр. 174,  Научно дело, Београд 1965
[5] Хелвеције наводи четири разлога зашто је у нашем интересу да помажемо несрећнике: 1) да не бисмо гледали патњу, 2) да бисмо уживали у призору захвалности, 3) да бисмо извршили акт моћи и 4) зато што су при добром васпитању идеје среће и доброчинства повезане. Вуко Павићевић – Основи етике, Култура, Београд 1967, стр 268.
[6] Хелвеције „О духу“, превела Мирјана Добровић, Напријед, Загреб 1978, стр 292.
[7] Жилијен Офре де Ламетри – «Умеће уживања», стр. 36, Службени гласник, 2012
[8] Жилијен Офре де Ламетри – «Умеће уживања», стр. 26, Службени гласник, 2012.
[9] Жилијен Офре де Ламетри – «Умеће уживања», стр. 51, Службени гласник, 2012