26.02.2015.

Kineski kikiriki i srpska šljivovica


Naučno fantastična priča Bobana Kneževića iz zbirke priča o Flashu Gordonu 


Devojka za mojim stolom je gurnula posudu s kikirikijem prema meni. Minut ranije je pitala da li može da sedne i pošto nije dobila odričan odgovor, raskomotila se. Gužva oko nas i dalje je bila velika, mada je bio peti dan proslave. Prepuni stolovi, mnogo vike, mnogo kretnji, buljuci mladog sveta u raspomamnom predstanju.
Posmatram devojku i njene lepo negovane prste, sa predugim noktima. Um mi je gotovo prazan, ispunjen staračkim heketanjem, kao što i treba da bude, za sve one koji uspevaju da u njega prodru.
Devojka nije mnogo lepa, bar po nekim mojim prastarim merilima, ali ima opuštajući osmeh i vragolast pogled. Nitne na usni i ušima verovatno su nešto najmodernije što čovek može da prihefta na sebe, ali ja to ne volim. Možda za tren pomišljam kako bi bilo ljubiti takve metalom popločane usne, ali znam da to nikada neću okušati.
"Ovaj kikiriki je stvarno dobar", kaže mi.
Um mi je prazan, a možda ne bi trebalo da bude.
Odmahujem glavom. "Pretvrd je", kažem.
Ona je srećna što je uspela, za razliku od prethodnika, da izmami neku reč od mene.
"Kikiriki ne mora da se grize. Postoje i drugi načini", kaže mi.
Sležem ramenima. Možda želim da čujem, ali ne pokazujem to.
Ona uzima kažiprstom i srednjim prstom jedan kikiriki i polagano ga prinosi usnama.
"Uzmeš ga u usta, ovako... i držiš. Samo ga držiš neko vreme, pola sata možda. On će se rastopiti, a ukus koji tada budeš osetio neprepričljiv je, unikatan, neponovljiv."
"To je dosadno", kažem.
"Užitak je toliko nesvakidašnji da se isplati."
Podižem glavu i okrećem se ka nadsvođenom zastakljenom delu. Nema sumnje da me on posmatra kroz neprozirna stakla. Verovatno i sluša o čemu ovde pričamo. Kako ga izmamiti da siđe među narod i sedne za moj sto? Da li je to uopšte moguće a da ne sazna ko sam? I da li je uopšte realno kada najzad sazna ko sam? Verovatno ga razjeda radoznalost, uniforma na meni je autentična i on to zna. Nije je video sto pedeset godina, ali sumnjam da je mogao da je zaboravi.
Gledam devojku pravo u oči. "Predlažeš mi da držim kikiriki u ustima dok se ne rastopi? I da će me zadovoljstvo konzumiranja tog grama hrane oboriti s nogu?"
Za tren ona zastaje, kao da ju je moj odgovor zbunio ili kao da čeka da dobije telepatsko naređenje.
"Shvati kikiriki kao parabolu o telesnom užitku..."
Ovo preti da ode predaleko.
Procenjujem da dalje skrivanje nema smisla.
"Imam bolju ideju", kažem, a um mi je i dalje uljuljkano isprazan. "Vrati se do svog gazde i prenesi mu moj pozdrav i poziv da dođe za moj sto."
Stisnutih usana, ustaje i odlazi bez reči. Možda će morati da istrpi Mingov bes, a možda i ne. Pedeset hiljada dana zatočeništva je dovoljno vremena da se čovek promeni. Ili možda nije.
Vadim pljosku rakije iz džepa i dolivam u čašicu. Mirišem ljuto isparenje. Ispijam gutljaj. Zaista neobično piće, koje traži dosta istrajnosti da se predstavi u najboljem svetlu, jedinstveno u Univerzumu.
Oko mene žurba i metež kao da ubrzavaju. Mnogo ljudi govori u isto vreme, neki se dovikuju, drugi dahću iz svakojakih razloga. Proslava kao da se nikada neće okončati.
I najzad on dolazi. Odmerenim korakom, u dugom crvenom plaštu, jednako mladolik kao i onda kada sam ga video prvi put. Ne mogu da mu ne zavidim na tome. Podsvesno znam da bi trebalo da osećam mržnju i prezir prema njemu, možda strah, ali mi nametnuta samokontrola potiskuje sve to.
Posmatra me pronicljivo i pomno. Prihvatam taj pogled. Ne može da me prepozna, ali verovatno predoseća ko sam. I zbunjen je zbog toga, možda razdražen, verovatno i uplašen.
Stoji na tri koraka od mog stola i kao da se lomi da li da priđe. Osećam da mi njegove telepate oru po glavi, ali um mi je prazan, starački uljuljkan u besmislene misli. Prihvatam se čaše i ispijam piće do kraja. Dopuštam da mi nešto kao osmeh zatitra u uglovima usana, možda podsmeh njegovom strahu od dvestogodišnjeg starca.
"Mislio sam da si odavno mrtav", kaže mi i seda nasuprot mene opkoračujući stolicu.
Ruke su mi položene na sto, dlanovima nadole. Gledam ga netremice. "Poza koju si zauzeo je stav imperatora, poza čoveka željnog moći i nadmoći."
Nasmejao se grleno. "Pa ja i jesam moćan, uvek sam to bio i zauvek ću biti. Doslovno zauvek."
"Za mene si ti najobičniji kriminalac i ubica. A iznad svega osoba bez časti i morala."
Smejao se odmahujući glavom. Očigledno se zabavljao. Mahnuo je jednom od kelnera i momak se u narednoj sekundi stvorio kraj našeg stola.
"Šta piješ?" pitao je.
"Ja imam svoje piće", odgovorio sam i izvadio pljosku, puneći čašicu.
"Bojiš se da te ne otrujem?"
"Čovek u mojim godinama nauči da je oprez retko suvišan."
"Gluposti. Imam stotine mogućih načina da te eliminišem, sada kada znam da si živ, ali to naravno nemam nameru da radim. Ja sam sada pošteni, uzorni građanin Univerzuma. Odslužio sam sve svoje kazne, platio sam sve svoje dugove i to s najstrahotnijim kamatama. Ja sam slobodan, ravnopravan član ove zajednice."
"Ti si kukavica, Ming."
"Nisam. Evo, ja se ne bojim da ćeš ti mene otrovati. Mogu li da popijem malo tvog pića. Momak, donesi mi jednu malu praznu čašu."
"Da, upravo to dokazuje kakva si kukavica i da se to nikako ne može izmeniti. Nudiš nešto za šta svi znamo da je samo farsa, tvoje telepate i aparati za skeniranje atomske strukture vivisecirali su me uzduž i popreko nekoliko puta u poslednjih sat vremena. Ti znaš da nemam nikakvo oružje i da materija koju imam u boci nije ni na koji način škodljiva u količini koju posedujem. I povrh svega glumataš da si kao hrabar..."
Zažmurio je i stisnuo usne. Za tren je izgledalo da će eksplodirati. Onda se nasmejao i zahvatio šakom kikiriki puneći usta.
"Ne jedeš ni kikiriki", kaže mi kroz osmeh. Veliki, grozni, nadmoćni Ming. "Misliš da nameravamo da te otrujemo?"
Odmahujem glavom. U umu mi damara mržnja. Ali ništa više od toga. Tako treba da bude.
"Zubi su mi preslabi", izgovaram tiho.
Kelner donosi čašicu i ja dolivam prst rakije. "Probaj", kažem. "Možda ti se neće dopasti. A raritet je na ovoj strani Univerzuma; ne bih da je arčim bespotrebno."


Ming je ispija u cugu. Nema nikakve reakcije na njegovom začudno mladolikom licu. "Tja... ništa naročito. Šta je to uopšte?"
"Srpska šljivovica", kažem i dolivam mu čašicu do vrha. Sipam i sebi. Podižem čašu. "Za one kojih više nema", izgovaram.
Nevoljno, Ming me prati u zdravici. Kako je samo izigrao pravosudni sistem primenivši na sebi pronalazak večne mladosti. Kada su mu odredili kaznu od 150 godina smatrali su da je to doživotno, ali sve ih je nadživeo. Sve osim mene. Ja nisam uspeo da se izborim za dugovečnost u mladim danima, već kao starac, ali i to je bilo nešto. O, kako sam bio glup u tim davnim, mladim danima, kako sam propustio pregršt prilika da ga eliminišem, praktično sam ja jedini krivac za preranu smrt Dejl i Zarkova. Sada sam ovde, uma prepunog praznih odseva, sedim pred mrskim neprijateljem i čekam da ispije treću čašicu. To je verovatno sasvim dovoljna doza. Barijera u mom umu se rasplinjuje, staračko hehetanje nestaje i polja bistrog prostranstva postaju dostupna Mingovim telepatama. Informacije ih munjevito zapljuskuju i tren kasnije krug je zatvoren, zapažam promenu na Mingovom licu.
Možda bi ustao i uradio nešto brutalno i naglo, ali obamrlost mišića ga već obuzima. A kada progovara, čini to s mukom, jezika otežalog: "Kako to misliš da si me otrovao... tečnost koju smo pili nije škodljiva..."
"Nije", kažem, prvi put dopuštajući osmeh da mi ovenča lice. Sa strane dolaze moji saradnici, dvadesetoro njih, pomoći će mi da nesmetano i neoštećen izađem iz ovog meteža.
Negde iz dubine ogromne hale nadire dreka i graja se širi u talasima.
Gledam u Mingove staklaste oči.
"Mislio si da ću zaboraviti da si direktno odgovoran za Dejlinu smrt i da ću ti to oprostiti? Mislio si da nisam sposoban da ubijem?"
"Ja sam besmrtan", izgovara s mukom. "Očistiće me od ovog otrova i onda ću te naći i umoriti najstrašnijom smrću koju je Univerzum ikada spoznao."
Odmahujem glavom, unoseći mu se u lice. "Ništa ti nećeš. Doza koju si primio već ti je nepovratno nagrizla mozak... za desetak minuta bićeš čovek-biljka; nikada te niko nikakvom tehnikom ili mađilukom neće obnoviti i povratiti. Možda ćeš u nekim udaljenim delovima svesti biti svestan sebe, ali sumnjam u to... mada ti želim upravo to; nepomičan, paralizovan, umrtvljenih čula i besmrtne patnje dok je veka i sveta. A kada se tvoja imperija uruši, otkupićemo tvoje telo ili ćemo ga oteti i preneti u večno stanište.
Moji pomoćnici su svuda oko mene. Govore mi da moramo da krenemo, da Mingovi ljudi stižu i da je vreme razgovora isteklo.
Grabim šakom preostali kikiriki i prosipam ga na sto pred Mingom. Po stepenu zastakljenosti njegovog pogleda, znam da su reči koje ću izgovoriti poslednje koje će biti u stanju da čuje i razume: "Šljivovica jeste neškodljiva, ali u spoju sa ovom retkom vrstom džinovskog kineskog kikirikija na koju si ti toliko ponosan, stvara neponovljivu varijaciju otrova sposobnog da neutrališe čak i poj izvora večne mladosti."

18.02.2015.

Rakijske sorte šljiva



Sorte koje ćemo predstaviti zbirno se nazivaju Stare rakijske sorte. Pri tom, ovaj termin je krajnje neprimeren i u sebi nosi ambivalentnost prema sudbini ovih voćarskih dragulja. Smatramo ih vrhunskim sortama za rakiju, a u istom trenutku ih odbacujemo kao neproduktivne. Ne postoji organizovan, institucionalni napor da se ove sorte sačuvaju, a samim tim sačuva i Srbija na svetskoj mapi vrhunskih alkohola. Pa još kad dodamo da se ove sorte nazivaju starim, što će reći neproduktivnim i zaostalim, lako je predvideti kakva ih sudbina čeka. Voleli bismo kada bi bilo više neformalnih grupa koje se bore za očuvanje ovih sorti. Izvestan pokušaj postoji preko foruma sveovinu.com, kao i preko Facebook grupe Rakija iz Rakije, ali to je krajnje nedovoljno. Država bi, takođe, bila obavezna da subvencijama za sadnju i širenje zasada ohrabri voćare da ostanu verni kvalitetu.





Požegača 
 
U narodu se Požegača još naziva i Madžarka, Bistrica, Plava šljiva, Ćustendilska šljiva, Jasenka. Poreklom je iz Male Azije. Nekada je bila najzastupljenija i omiljena sorta šljive kod nas. Sazreva krajem avgusta i početkom septembra, na većim nadmorskim visinama i kasnije.


Plod Požegače je sitan, prosečne težine oko 17 grama, nepravilno jajast i modro plave boje, pokriven sivim pepeljkom. Ima brazdu po dužini ploda. Meso je zlatnožute boje, čvrsto, sočno, slatko nakiselo, aromatično, i odličnog kvaliteta. Koštica je sitna i lako se odvaja od mesa, tipična cepača. Plod se dugo drži na grani i dobro podnosi transport. Plodovi imaju višestruku upotrebnu vrednost. Koriste se za potrošnju u svežem stanju, sušenje, u prehrambenoj industriji i u proizvodnji rakije. Za rakiju, a to nas najviše zanima, nema bolje šljive od Požegače. Najveću ekspanziju imala je krajem 19. i početkom 20. veka. Tada se Požegača u Srbiji gajila na velikim površinama, sušila, prerađivala u pekmez i rakiju i izvozila po celom svetu.
U Srbiji, ova sorta se do današnjih dana najviše zadržala u zapadnim delovima.
Požegača je osetljiva na plamenjaču, rđu, rogač, a naročito je osetljiva na šarku šljive. Zbog ove bolesti ova sorta sve više izumire. Nije osetljiva na moniliju i manje je osetljiva na napad šljivinih osa.



Crvena ranka

Crvena ranka (darosavska, šumadinka, crvenjača, ranošljiva, šarošljiva) spada među najstarije domaće rakijske sorte. Stablo joj je srednje bujno, široko-piramidalne krune. Ima krte grane koje se lako lome, naročito pod teretom obilnog roda ili pod uticajem jakih vetrova. Jedna je od najrodnijih rakijskih sorti, nešto krupnijeg ploda. U odnosu na požegaču, uspeva i na siromašnijim i suvljim zemljištima.



Cveta nekoliko dana pre Požegače i  samobesplodna je. Cvet nema razvijene prašnike. Kao oprašivači mogu da posluže: Crnošljiva i ostale rakijske sorte. Sazreva u prvoj polovini avgusta. Plod ranke je sitan (oko 17g), sličnog oblika kao kod Požegače, plavo-crven, sočan, prijatnog ukusa, pa može da se koristi i u svežem stanju. Nije cepača. Spada medju najbolje i najrodnije sorte rakijskih šljiva. Osim u čuvenim šljivovicama, šljiva ranka se još najviše može naći u stihovima. Naime, od svih voćnih sorti, šljiva ranka je najviše puta opevana voćka i kao takva spada u najstariju izvornu srpsku tradiciju.






Trnovača





Jakljanka je drugo ime za Trnovaču, a ovaj naziv se koristi u užičkom regionu. Trnovača, iliti Jakljanka smatra se starijom, kultivisanom vrstom od domaće šljive, a od koje se razlikuje po nešto sitnijem lišću, mladim grančicama, većem prisustvu trnja i pre svega po plodovima, koji su sitniji, loptasti, sa okruglastom košticom. 

Takođe, smatra se da je nastala spontanom hibridizacijom između trnjine i džanarike. Rano cveta, već oko polovine marta, jer joj prija vlaga iz zemlje sa prvim prolećnim suncem;  otpornija je na viruse šarke, pa daje bogat plod. Takođe, po istraživanjima, poseduje visok procenat šećera i čini jednu od tri najkvalitetnije rakijske sorte. Sazreva početkom septembra i veoma je rodna. Obično važi za sortu koja se kupažira u manjem procentu s Požegačom i tako daje najbolje rakijske rezultate. Međutim, moguće je praviti rakiju samo od Trnovače ili u kombinaciji gde bi ona bila dominantna.






Crnošljiva

Crnošljiva je stara autohtona rakijska sorta šljive valjevskog kraja. Naziva se još i Pošarka. Sazreva u trećoj dekadi jula. Stablo je srednje bujno, grane elastične, okruglasto-piramidalnog oblika. Sklona je alternativnom rađanju. Plod je sitan (15 do 16 g), okruglasto-spljošten sa jasno izraženim šavom. Meso je zelenkastožuto, slatko nakiselog ukusa. Koštica je sitna i teško se odvaja od mesa. Koristi se za potrošnju u svežem stanju, nekad se i sušila, a danas se od nje pravi dobra rakija koja služi za kupažu sa drugim sortama. Tolerantna je na sve bolesti šljive, kao i na virus šarke.


Metlaš 

To je autohtona rakijska sorta šljive koju još nazivamo i Dragačevka ili Okruglica. Domaća sorta rasprostranjena oko Čačka, plod je ovalnog oblika, prosečna težina ploda je 17gr. Sazreva deset dana posle Crvene ranke. Odlična je za rakiju, na Blogu postoji recenzija Šljivovice Plazinić koja je zaslužila Veliku zlatnu medalju.