28.11.2014.

Stari Vitez



Kada sam čuo za rakiju Stari vitez, bio sam na samom početku uzbudljivog putovanja tokom kojeg je u jednom trenutku nastala zajednica Rakija, uglavnom. Čulo se dosta priča o toj rakiji, tajanstvenoj i retkoj, koju možete naći ponegde i to u ograničenim količinama. Polako su se nizale informacije: čista Požegača vrhunskog porekla, besprekorni proizvodni postupak, odležavanje u kvalitetnim hrastovim buradima, gotovo idealan geografski položaj; svi elementi za savršenu rakiju bili su tu. Trebalo je samo još rakiju probati. Jedino nismo znali da će se to desiti na samom izvoru, u porodičnoj destileriji, u mestu Zavlaka nedaleko od Osečine.
U pravu ste, to je „ona rakija“ koju proizvodi „onaj što je bio pilot“ za vreme bombardovanja Srbije 1999. godine i koji je preživeo katapultiranje iz pogođenog aviona Mig-29, a na 7.000 metara visine. Što, sem ovih kvalifikacija, ništa ozbiljnije nije pisano o Starom vitezu, sramota je posebne vrste. 


 
Prema zvaničnim rezultatima izbora za najbolju srpsku šljivovicu za period 1900-2009 godine, Perićeva rakija zauzima 24. mesto sa 18.27 bodova (približno 91 bod na našoj skali). Na 75. Novosadskom sajmu najbolji rezultat osvojila je Perićeva rakija iz 2002. godine – veliku zlatnu medalju sa 18.78 bodova. Na 77. Novosadskom sajmu 2010. godine, a sa 19.81 bodom, rakija iz 2000. godine postala je šampion (rakija sa najvećom ocenom na manifestaciji). Na Sajmu šljiva u Osečini, ova rakija osvojila nekolike prve nagrade, a na poslednjem, 2014. godine, drugo mesto sa 19.12 bodova.
Ipak, Slobodan Perić nije ostavio u svom podrumu burad iz samo jedne sezone, već tamo borave rakije ispečene u periodu od 1999 - 2007 godine. U ovom tekstu osvrnućemo se na dve flaširane rakije, obe jačine 43%, a proizvedene 2004. i 2007. godine.



                                                 Stari vitez – 2007

Zlatno-žuta boja, slatko-kiselkasti miris i lepe suze koje se slivaju niz čašu, prvi su utisci koje dobijamo kada se približimo ovoj rakiji. Aroma je sortna, Požegača u svom elementu, iako je tipičnost malčice izbledela. Rakija blago pali niz grlo, jaka je. Pet godina je odležavala u hrastovom buretu, ali je miris dosta drveniji od očekivanog. Karamel, vanila, konjak – to su karakteristične arome koje prate Viteza iz 2007. godine, pa i trunčica anisa. Ovo je standard ispod kog Stari vitez ne zalazi. 

                   Ocena - Velika srebrna - 89 od 100 bodova
                                   

                                                  Stari vitez – 2004

Rakija iz 2004. je skoro pa sasvim drugačija rakija. Ili, bolje rečeno, prvoklasna. Već dok se sipa u čašu, primećuje se da je tamnija, gušća, sirupastog, herbalnog mirisa. Ima tu i višnje, crne čokolade, pomorandže. Impresija karakteristična za sušenu šljivu Požegaču, koju kao i samu rakiju, sve ređe možete probati. Tipičnost šljivovice nije izgubljena u dugama bureta, miris je smiren, a ukus razvijen. Balans savršen, finiš blago suv i dugotrajan, prijatno sladak i kiseo.  

                                      Ocena - Zlato - 92 od 100 bodova


Slobodan Perić je istinski srpski heroj, a mi ovde svedočimo da je i pravi rakijski vitez. Zato što je umalo stradao na samom početku bezumnog rata 1999. i zato što nije pristao da se vojska Srbije pretvori u učmalu pratilju izvršne vlasti, Perić je heroj. A, zato što je uporedo sa uspešnom vojnom karijerom novac zarađivao otvorivši vulkanizersku radnju i auto-perionicu, pa uložio u destileriju i uzgoj kvalitetnih šljiva, zbog toga je rakijski heroj. Pukovnik Perić poginuo je u saobraćajnoj nesreći kada je, u povratku iz lova, njegov džip sleteo sa puta, udario u bedem i prevrnuo se. A, Stari vitez je i dalje tu, sve dok se o njemu piše i govori. 

Izvor fotografije: http://www.blic.rs/data/images/2010-05-30/42884_slobodan-peric01-blic-jelena-vucetic_orig.jpg?ver=1275234327
Slobodan Perić (1961-2010)
                                                                                    





Stephen Malkmus & the Jicks - Sloe Gin

25.11.2014.

О хедонизму





За старогрчке филозофе задовољство/уживање/наслада (hedone) и срећа (eudaimonia) нису исто. Док се прво односи на телесност или чулност друго подразумева делатан живот вођен у складу са разумом.




 Антички филозоф код кога проналазимо јасну приврженост задовољству као главном циљу моралног живота је Аристип (око 435 – 355 пне). Иако се овај мислилац, као припадник киренске школе, сматра бар номинално Сократовим следбеником, између њихових одређења задовољства може се поставити јасна разлика. Сократов став по овом питању уочљив је у Платоновом дијалогу „Филеб“. Испитујући однос уживања/насладе и разборитости, Сократ тражи од свог саговорника Протарха да их оштро раздвоји. Овакав приступ је неопходан уколико се тврди да је уживање или разборитост добро коме треба тежити. Такво добро не треба допуну или довршење изван себе. Тај тест чисто уживање не може проћи, јер без разума, памћења, знања, уживалац није ни свестан свог уживања или неуживања, па он наликује „мекушцу или оним морским животињама са телом у шкољци“[1]. Аристип види уживање као добро коме треба тежити. Оно се осећа сада, управо у овом тренутку – јер нам реално само он припада. Прошлост и будућност немамо, тако да нам не припадају ни постигнуто, а још мање планирано задовољство. Вешт човек препознаје и граби задовољство у тренутку. Из овога следи да може бити говора само о чулном или телесном задовољству (отуд: сензуалистички хедонизам) као правом добру: „Од душевних задовољстава много су пријатнија телесна, као што су телесни болови тежи него душевни; због овога последњега кривци се кажњавају телесним казнама, јер је теже бол подносити, док је уживање нашој природи својственије. Зато су они (киренски етичари) овом последњем и већу бригу посвећивали“ (Диоген Лаертије II 90). „Аристип, као да немамо духа, узима у обзир само тело“[2]. Међутим, уз јасно постављено темељно начело да треба тежити  јаком чулном уживању овде и сада, Аристип уводи сократовску разборитост као неку врсту, ако не противтеже, оно свакако нишана за одстрел подесног задовољства. Уз помоћ разборитости човек је изнад задовољства, јер уколико постане његов роб и сам бива са њим у наредном тренутку превладан, изгубљен за једино живу садашњост. 



 Мислилац, чије се дело у толикој мери поистовећује са суштином хедонизма, да је временом постало синоним за то становиште, свакако је Аристотелов савременик - Епикур (341-270 пре н.е.). Тежиште његовог учења није постављено на уживању као таквом (онако како га је Аристип схватао), већ на безболном миру. То стање је главни циљ моралног живота и назива се атараксија (непомућеност душе). Дакле, задовољству или уживању тежимо зато што оно односи бол. Док се Кирењани предвођени Аристипом залажу за „хватање тренутка“, те саветују да се наискап испије чаша доступног уживања, јер постоји само сада, без јуче и сутра, Епикур страхује од ситуације у којој човек ипак дочекује сутра са болним последицама брзоплетог посезања за уживањем. Чулна задовољства су таква да веома лако могу оставити пустош за собом, бацајући човека у дубок вир бола из кога се не може ишчупати.
 „Кад, дакле, кажемо да је задовољство сврха живота, не мислимо тиме на задовољства облапорника и на она која се састоје у самом уживању, као што многи мисле који то не знају и који се с нама не слажу или који нас наопако схватају, него мислимо на стање у којем је тело без болова а душа без узнемирења. Ни теревенке и буран живот, ни уживање с лепим дечацима и женама, ни уживање риба и свега оног што пружа богато снабдевена софра, - све то не чини живот пријатним, него трезвено размишљање које испитује разлоге за свако одабирање и избегавање и растура мишљења из којих највише настаје узнемирење у души“[3]
Према томе, уместо брзопотезног испијања, Епикур саветује одмерени гутљај. Сам однос између задовољства и бола је занимљив: иако је бол зло, а уживање добро, то не значи да треба избегавати сваки бол и тежити сваком задовољству. Док је ово последње јасно из претходних редова, за ово прво довољно је да се каже да је понекад бол нужан предуслов будућег добра (у том случају може се посматрати као инструментално добро). 


Задовољства се могу разврстати премa томе што се нека од њих одликују покретом (чулна) а друга мировањем (духовна). Слобода од бриге или телесног бола представљали би задовољства другог типа, док би радост или разузданост одговарали првом. Епикур сматра да мудрац треба да духовна задовољства претпостави чулним због тога што су она потпуно везана за њега. Материјално добро никада у потпуности не зависи од онога ко наивно верује да га поседује. Оно зависи од здравља, иметка, од дарова који нас лако могу и заобићи. С друге стране, мудрост, уметност, лепота, заједница драгих пријатеља који се одликују врлинама, најзад духовни мир који све то доноси не зависе од онога што нам је случај донео. Када се спомињу врлине, треба рећи да је Епикур највише ценио увиђавност/разборитост, самосавлађивање, храброст и правичност. Пут до блаженства нема пречице: „Не треба младић да се слави као блажен, него старац који је лепо живео; јер случај младића често баца овамо и онамо, те он мисли час на ово час на оно; али старац је ушао у старост као у пристаниште, и у себи држи затворене вредности којима се раније једва могао надати, а сада са захвалношћу која се не може потрести“[4]. Ово место открива и искуство као важног сапутника мудраца. Не само садашњост, већ и прошлост испуњена пријатним епизодама изузетно доприноси постизању атараксије. Описујући своје тешко здравствено стање једном пријатељу, Епикур закључује: „али свему томе одолева осећање радости мога срца кад се сетим разговора који смо водили“[5]. Највеће задовољство је самодовољност. Стога је и пожељан „скривени“ живот.

                                                                                                     Петар Христовски, филозоф
                                                                 
                                                              (крај првог дела)




[1] Платон, Теетет/Филеб, Напријед, Загреб 1979, стр126.
[2] Цитирано према Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд 1990, страна 308.
[3] Епикур, Посланица Менекеју, Београд 1959, страна 28.
[4] Цитирано према Милош Н. Ђурић, Историја хеленске етике, Београд 1990, страна 450.
[5] Исто